Bernardinac

Istorijat Bernardinca



Bernardinac je ponos Švajcarske, ali pored svoje matične zemlje, ovaj plemeniti i impozantni pas, čija težina često prelazi 100 kilograma zbog svoje lepote, simpatičnog tužnog pogleda i izuzetne dobroćudnosti, uživa ugled širom sveta. Osim toga, to je izuzetan pas koji se koristi za pronalaženje i spašavanje zalutalih, promrzlih i snežnom lavinom zatrpanih ljudi u planinskim masivima.
O poreklu bernardinca postoje različita mišljenja, ali najpribližnije istini je ono koje kaže da bernardinac vodi poreklo od stare tibetske doge, koja je još 2000g. pre Hrista nastanjivala vrhove Himalaja i koja je predstavljala jednu od najstarijih pasmina. Usled ratova i trgovine, stara tibetska doga dospela je u Evropu sa istoka. Tokom vremena, a i pod uticajem klimatskih a i drugih faktora, tibetska doga doživljava niz promena. Od nje nastaju i staro - Rimski mološki psi, koje su Rimljani koristili za lov i kao ratne pse, pa su verovatno za vreme Galskih ratova dospeli na područje današnje Švajcarske, a tokom godina od njih su nastali današnji bernardinci.
U današnjem obliku bernardinac se javlja u X veku, u manastiru Sveti Bernard, koga je osnovao Otac Bernard od Montane, na prevoju Simplon na Alpima u Švajcarskoj. Tako je Hospiz–manastirsko sklonište postalo središte odgoja bernardinaca –plemenitih pasa koji su još tada korišćeni kao spasioci ljudi, a sa njihovim obučavanjem za naročitu službu spašavanja se nastavilo sve do danas.
Profesor Lugan, koji se bavio proučavanjem porekla bernardinaca, pronašao je u arhivima Hospiza iz druge polovine XII veka, slike i opise koji svedoče o postojanju ovih pasa.
Jedna slika iz 1695.g pronađena na Hospizu prikazuje bernardinca. 1707g. javlja se i prva sačuvana arhivska beleška o ovim psima, koja govorio štenjenju jedne ženke.

Dalji arhivski podatci takođe svedoče o postojanju ovih pasa na Hospizu: “...1787g. ovi psi su uništili bandu provalnika...”
1800g. preko ovog prevoja na Alpima prošao je Napoleon sa vojskom od 30.000-40.000 ljudi. Bio je veliki sneg i mnogo ranjenih i mrtvih vojnika. Ovi psi su postavljeni od strane monaha kao pratioci u službi vojske. Služili su kao spasioci ljudi.
Od 1800-1812g. u manastirskom skloništu živeo je Bari, legendarni bernardinac. Bari je bio snažan, dobroćudan pas, koji je sa još nekoliko obučenih pasa godinama iz snežnih smetova spasavao zalutale i promrzle putnike. I sam je kao mlad pas prošao specijalnu obuku i tek posle nje su mu povereni ozbiljni zadatci. Obuka mladih pasa vrši se uz pomoć jednog obučenog, iskusnijeg starog bernardinca, koji je u neku ruku učitelj mlađoj generaciji. U početku, oni samo prate svog ‘‘učitelja‘‘ u pronalaženju zalutalih putnika i posmatrajući ga kako on to radi, uče se, da kasnije sami preuzmu taj zadatak. Kada pas spasilac pronađe zalutalog putnika koji je zaspao u snegu, prvo počinje da laje da bi ga probudio. Kada mu to uspe, služi mu kao vodič do bolnice, koja je u sklopu manastira. Ako putnik ne može da hoda, pas mu služi kao oslonac ili ga u krajnjem slučaju vuče po snegu do skloništa. Ponekad, ako posustane od ljudskog tereta, ostavlja putnika na nekom skrovitom mestu, a on sam odjuri po pomoć. Snažnim lavežom za tren oka digne sve na noge dajući znak za uzbunu. Ovi psi spasioci su naročito aktivni u septembru, kada prve snežne vejevice iznenade turiste. Jaki vetrovi predstavljaju u to vreme veliku opasnost za svakog ko se nađe u brdima, jer mogu da nanesu velike smetove za samo nekoliko minuta i zatrpaju sve staze i puteve. Tada stupa u akciju spasilačka ekipa ovih predivnih, plemenitih pasa, koji sa punim pravom nose ime Svetog Bernarda.
Jedne večeri vetar je besno fijukao i najavljivao nepogodu, koja u ovim brdima znači sigurnu propast za zalutalog putnika. Pri sablasnoj mesečevoj svetlosti, koja se odbijala o snegom pokrivene planinske masive u daljini su se nazirali visoki planinski vrhovi oko kojih je vetar besno kovitlao. U ovoj noći, punoj strave i užasa, kao neka avet nazirala se ljudska prilika, koja se očajnički borila da se domogne bolnice Svetog Bernarda. Bari, veliki bernardinac, koji je te večeri bio na straži, osetio je iz daleka nepoznatog stradalnika. Počeo je besno da laje dajući znak za uzbunu. Nekoliko ljudi je odmah izašlo i pošlo za lavežom psa koji se sa mukom probijao kroz visoke smetove. Ubrzo su naišli na polusmrznutog, onesvešćenog čoveka, koji je nemajući više snage da se bori sa vetrom i snegom, posustao i pao. Brzo su ga preneli u malu bolnicu koja godinama služi kao prihvatilište postradalima u ovoj besnoj divljini. Kada je došao svesti, objasnio je da je njegov prijatelj ostao zavejan u brdima. Bari je sve to pažljivo posmatrao i predosećajuci da se radi o životu i smrti, čekao je nestrpljivo zapovest da krene u spasilački pohod. Na dobijeni znak, isčezao je u snežnoj oluji, šiban ledenom kišom i vetrom.
Bari je inače bio poznat u celoj Evropi kao najbolji pas spasilac, koji je za svog života spasao 40 ljudi. U njegovom dosijeu je zabeleženo 40 imena ljudi, sa tačnim datumom kada je koga spasao. Mnogi koje je spasao nisu mogli da zaborave taj njegov podvig, tako da su dolazili da vide i još jednom mu se zahvale za svoj život. Dok se te noći probijao kroz visoke smetove, Bari nije ni slutio da mu je ovo poslednji pohod u službi spasavanja ljudi. Njegov nepogrešivi instikt i čulo mirisa vodili su ga pravim putem. Nikada do sada nije pogrešio, jer je znao da je svaki trenutak dragocen. Pođe li pogresnim putem, što je vrlo lako u ovakvoj vejavici, značilo bi siguran kraj zavejanom putniku. Zadihan i umoran najzad je stigao do zavejanog čoveka, koji je zgrčen i onesvešćen ležao u dubokom snegu. Samo izoštreno čulo mirisa i izvanredan instikt ovog plemenitog psa, pomogli su mu da nađe ovo ljudsko biće koje je pre podsećalo na na ledenu gromadu koju je vetar oduvao sa neke litice. Kada je stigao do čoveka, Bari je počeo da laje da bi ga probudio. Uspeo je. Čovek je došao svesti, nazrevši, u mraku ogromnu životinju nad sobom, pomislivši da je divlja zver, skupio je snagu, izvadio ispod kabanice veliki oštar nož i svom snagom ga zario u vrat nedužne životinje. Krv je šiknula izduboke rane, ali Bari nije pustio ni glasa. Njegov zadatak je tek upola bio završen. Trebalo je čoveka dovesti do bolnice. Pošao je pozivajući čoveka lavežom da ga sledi. Ovaj je tek tada shvatio da je to njegov spasilac. Pošao je za psom oslanjajući se na njegova široka leđa. Bari ce teškom mukom probijao kroz snežne nanose, utirući putniku stazu poprskanu sopstvenom krvlju. Došli su do bolnice i tada je Bari, na izmaku snage, zbog velikog gubitka krvi, pao kraj putnikovih nogu.
Posle nekoliko časova, podlegao je rani koju mu je zadao čovek koga je spasao. Putnik, čijim imenom se završava lista ljudi koje je Bari spasao, dugo je plakao nad beživotnim telom svog spasioca. Nije ga mogao zaboraviti, ni prežaliti. U znak sećanja na Barijevo nezaboravno delo, podigao mu je spomenik, da bude svedok neizrecive vernosti i ljubavi čovekovog najboljeg prijatelja, psa.
Barijev spomenik se nalazi na ostrvcu Ravaž kod Asmira, u neposrednoj blizini Pariza, na psećem groblju. To je i prvi spomenik na ovom groblju, koje podseća na park pun cveća i zelenila. U ogromnoj kamenoj masi isklesana je bista veoma snažnog bernardinca, na čijim leđima je devojčica, koju je spasao lavine, Ispod toga je uklesan naziv: “Spasao život četrdesetorici, a je ubio ga četrdeset prvi”. Bari je bio jedan od poslednjih predstavnika jedne rase za koju do tada još nije bilo dato jedinstveno ime. Nazivani su najčešće ‘‘Sveto Bernardski psi‘‘ ili ‘‘Sveti psi‘‘.

1865.g. je prvi put u upotrebi ime bernardinac. 1856.g prvi put je u Hispizu zabeleženo njihovo ukrštanje sa njufaundlenderom.
Do tada su postojali samo kratkodlaki bernardinci, mada još 1850.g. u nekoliko slučajeva bilo je oštenjenih primeraka dugodlakog bernardinca u podnožju prevoja.
Oni su delovali lepše i moćnije nego kratkodlaki bernardinci. Zato nije iznenađujuće da dugodlake bernardince u osnovi češće srećemo od kratkodlakih. Tvrdnje da je dugodlaki bernardinac nastao ukrštanjem sa njufaundlenderom, nisu u potpunosti proverene, ni dokazane. Istina je da su monasi-kaluđeri smatrali da su dugodlaki bernardinci nepodesni-neupotrebljivi za službu brdskog spašavanja, te su ove pse poklanjali bogatim ličnostima, ali su ih i prodavali, na primer grofovima od Rougemonta, starešini Risa kod Berna, ruskoj Velikoj kneginji Ani Fjodorovnoj... Ovo su samo neki od mnogobrojnih koji su imali bernardince.
Uzgojem bernardinaca su se veoma aktivno bavili grofovi od Rougemonta, koji su živeli na lavljem brdu kod Murtena. Od njihovih pasa vodi poreklo i par bernardinaca koje je posedovao kasapin i krčmar Heinrich Shumacher iz Holigena kod Berna. On je mnogo učinio za dalji napredak ove rase. Za Shumachera se može reći da je osnivač modernog uzgoja bernardinaca. Nema preciznih podataka o vremenu kada je on započeo ovaj uzgoj. Postoje neki podaci da su još 1867.g na izložbi u Parizu pobedili i dobili zlatnu medalju psi Sultan I i Favorit I, koji su poticali od Shumachera.
Shumacher je svoj odgoj usmerio na Hospiz tip pasa. Bio je u stalnom kontaktu sa fratrima sa Hospiza (manastirsko sklonište za putnike) koji su gajili bernardince, pa je zato i negovao takav tip bernardinca. Shumacherov najbolji pas bio je Bari I i bio je kratkodlaki bernardinac. On je isključivo odgajao kratkodlake pse. 1880. Shumacher je bio obeshrabren u svoj odgoj bernardinaca, jer se pojavilo nekoliko mlađih odgajivača, koji su proizveli novi tip bernardinca i tom tipu je data velika prednost nad Shumacherovim Hospiz tipom bernardinca. Uputio je 1884g i jedno pismo novoosnovanom Švajcarskom kinološkom savezu u kome je pisalo: “Moj jedini princip u odgoju ogleda se u tome da postignem što veću sličnost u odlakanosti i telesnoj građi sa slavnim Barijem iz Bernskog muzeja. Važna mi je inteligencija i pokretljivost psa, a to sve doprinosi da moji bernardinci budu gotovo idealni. Po mome, bernardinci bi morali da imaju široke lobanje, izražen potiljak, izražajne oči, uže nosnike, duboko viseće usne, izražen fanon-podgušnjak, vrlo jak nos, izraženo čulo mirisa, jaku inteligenciju, dobru odlakanost, široke i duboke grudi, kratak trup, tj. telo i visoko kretanje (kao kod konja, a ne kao kod goveda). Mladi odgajivači, koji se ne slažu samnom i mojim odgojem, insistiraju na ogromnoj veličini i snazi bernardinaca, na velikim krupnim glavama, na dugoj dlaci, na oblinama i velikoj težini ovih pasa, zbog čega, po mom, takvi bernardinci postaju debeli, slabo pokretljivi i malo manje inteligentni. Njih je zaista lepo videti, jer su fascinirajući zbog svoje veličine i mase, ali ja ostajem dosledan svom odgoju bernardinaca, tipa čuvenih Svetobernardskih pasa i niko me ne može preobratiti i odagnati od toga.”
Međutim, kupci-ljubitelji bernardinaca, izlagači na izložbama, traže i žele dugodlake bernardince, sa teškim zaobljenim lobanjama i daju prednost njima, nad bernardincima sa kratkom dlakom, lakšim glavama i sa dužim njuškama.

U Cirihu 1887.g održan je kongres na kome je uspelo da se različiti stavovi u odgoju bernardinaca usaglase i formira jedinstven standard ove rase. Neki Švajcarski odgajivači, gospoda drTh. Kunzli, Max Silber, E. Bauer, sastavili su ovaj jedinstveni standard kao jedini merodavan i priznat u odgoju ove rase. Od tog vremena bernardinac se smatra švajcarskom rasom . Danas, svi odgajivači čiji čiji klubovi bernardinaca pripadaju F.C.I. moraju po ovom standardu da odgajaju bernardince.
Samo bernardinci koji vode poreklo iz ovakvog odgoja, čije je posedovanje uneto u odgovarajući registar i koji imaju odgovarajući rodovnik-dokaz o svom poreklu, smatraju se čistokrvnim, rasnim bernardincima.
U Nemačkoj je kao jedini zastupnik za bernardince ST. BERNHARD KLUB sa sedištem u Minhenu. U Švajcarskoj je to švajcarski, Italija ima svoj klub, dok kod nas nažalost, nešto slično je je još uvek u povoju, iako je veliki broj odgajivača i ljubitelja ove pasmine.

Bernandinac je pas za spašavanje. Englezi ga nazivaju svetac, jer su ovim psima svojstvene sposobnosti da unaprijed osjete lavinu, nevrijeme i zemljotrese i da ih predskaže. Nasljedna nastrojenost ove upečatljive pasmine za rad na polju spašavanja odgovara darovitosti ptičara ili lovačkog psa u području lova. Mada je bernandinac svojom upotrebom u snijegu postao legenda, danas se može promatrati i kao čuvar kuce i strpljivi prijatelj djece, koju štiti uočavajući opasnost i neustrašivo ih brani. Zahvaljujući veličini i snazi, bernandinac se ne boji nijednog protivnika. Pored svojih karakternih kvaliteta, ovaj pas objedinjuje ljepotu, stabilnost i sposobnost prilagođavanja svakoj klimi, pa ga zahvaljujući tome žele mnogi prijatelji pasa kao svog pratioca, čuvara i zaštitnika.

Ima srednje dugu dlaku, ravnu pa čak i malo valovitu, posebno na leđima. Njegov rep se završava zastavicom, a na bedrima ima izražene "pantalone". Podvaljak je oblikovan poput ogrlice i zato djeluje veličanstveno. Tjelesna linija dugodlakog bernardinca izgleda nešto mekše nego kod kratkodlakog. Šape su bijele,široke i zatvorene. Često se pojavljuju čaporci. Uzgajač ih mora odstraniti. Kao i većina velikih pasmina bernarinci imaju predispozicije za displaziju kukova.

Bernardinci su po prirodi robusni. lako mirni, znaju ponekad i ugristi. To će učiniti samo kad osjete ozbiljnu opasnost, jer su inače dobrodušni i imaju visok prag izdržljivosti. Mogu se koristiti kao čuvari, jer svojom, poštovanja vrijednom vanjštinom, izazivaju nelagodu i djeluju prije svega preventivno.

Bernardinac je životinja koja voli udobnost. Nije grubijan, iako je samouvjeren i rijetko će ga kada napasti neki drugi pas. Bernardinac je osjetljiv i privržen čovjeku, stoga je preporučljivo da, ukoliko živi na slobodi, barem jedan sat dnevno bude uz porodicu. lako je to razborit pas, poput djeteta se oduševi svaki puta kad se netko od ukućana vrati svom domu. Tada laje i njegov glas se daleko čuje. Od silne radosti može nekoga i srušiti na tlo. Vrućinu podnosi puno teže nego hladnoću, stoga mu treba prostor u sjenci.Vlasnik bernardinca u šetnji s psom, često naleti na tri različite reakcije šetača: 1. Majke pošalju svoju djecu da pomiluju ljupkog psa, jer pogrešno misle da je bernardinac draga curica u krznu. Bernardinac je stvarno dobrodušan pas koji voli djecu, ali ponekad je dovoljno da se dijete nađe na putu toga diva i već će biti na tlu. To će se dijete onda čitav život bojati pasa.

Bernandinac kratke dlake je najefikasniji na planini,jer odlično podnosi veoma niske temperature, a lakše radi od bernandinca duge dlake, koji se nešto teze kreće po snijegu, jer mu se snijeg lijepi za šape i zamrzava. Ovaj pas je razborit, miran i društven, nježan i umiljat, bezgranično odan, obožava djecu. Potrebno mu je mnogo vježbe i kretanja, a održavanje njegove dlake zahtjeva energično i često četkanje.

Poznato je da je Bernardinac omiljen zbog svoje velicine, lepote, dobrocudnosti i plemenitosti. Medjutim, svaki pravi ljubitelj ove rase, mora da se upozna sa svim bitnim momentima vezanim za ovu rasu, pre nego se odluci da nabavi psa.
Nije dovoljno znati da je on snazan, veliki pas, dobar cuvar, ljubimac dece. Treba znati da Bernardinac zivi 8-10 godina, da zbog svoje velicine zahteva mnogo hrane, dosta prostora za zivot i kretanje, da su njegovo drzanje i nega prilicno skupi. Onaj ko kupi Bernardinca samo zbog prestiza, da bi time istakao svoj materijalni status, sigurno nije pravi ljubitelj ove rase, kao ni onaj koji ce ga gajiti samo zbog materijalne koristi. Samo pravi ljubitelj je spreman da se mnogo cega odrekne u korist svog ljubimca. Ovo nije navedeno da bi pokolebalo buduceg odgajivaca, naprotiv, da bi stimulisalo onog pravog a "snoba" odvratilo od kupovine, jer to kao po pravilu za kratko vreme preraste u mucenje psa u neadekvatnim uslovima za zivot psa.
Kada smo odlucili da kupimo Bernardinca, bolje je da nabavimo stene nego odraslog psa. Stene trazi mnogo vise truda, nege i zalaganja, ali prednost je u tome sto cemo uz odgovarajucu negu i vaspitanje dobiti psa kakvog smo zeleli, po nasem ukusu i htenjima. Odrasli pas je vec formiran, ima svoje navike i osobine koje nam se nece bas uvek dopasti. Takav pas se teze navikava na nas, pati za starom sredinom i vlasnikom, cesto odbija hranu, a moze biti i agresivan.

Najcesce se kada kupujemo psa prvi put, tesko odluciti: muzjak ili zenka.
Vecina se odlucuje za muzjaka jer je on veci, snazniji, deluje mocnije. Muzjak je polno zreo sa 18 meseci. Tada pokazuje da zeli biti malo "svoj", tako da mu moramo pokazati vise autoriteta da bi nas kasnije slusao. Muzjak je polno potentan cele godine, te moramo da znamo da je spreman uvek, kada oseti miris bilo koje zenke, da bude uznemiren i neposlusan. Za njega tada nema prepreka, cini sve da poseti "damu".
Zenka je nesto manja od muzjaka ali je cesto krotkija i poslusnija. Vrlo se vezuje za kucu, i nije sklona lutanju. Neki cak tvrde da je za prvog psa bolje izabrati zenku.

Koliko treba da je staro stene pri kupovini



Najbolje je kupiti stene. Ono treba da je staro najmanje 8 (osam) nedelja. Medjutim, stene iziskuje mnogo angazovanja, truda, vremena, nege i strpljenja. Stene je sklono nestaslucima, cesto napravi manju stetu, izgrize nesto i sl. Ono trazi mnogo paznje, ljubavi, dobru ishranu i negu. Sa stenetom je vazno igrati se, lepo postupati, jer samo tako ce izrasti u psa kakvog ste zeleli. Zbog svih ovih obaveza prema stenetu, pojedini zele da kupe odraslog psa. Takav pas ima odredjene navike, osobine koje nam se nece uvek svideti a koje on tesko moze izmeniti. Odrastao pas se tesko privikava na Vas i novu sredinu, moze da se desi da odbija hranu, pa cak i da bude agresivan. Zato je najbolje izabrati zlatnu sredinu, i kupiti psa od 4 do 5 meseci starosti. Takav pas je prossao najkriticnije periode u razvoju steneta, a jos uvek cete moci da ga vaspitavate i prilagodite svojim zeljama i htenjima.



U starosti od 10 nedelja, Vas mali Bernardinac ce poceti da trazi na cemu ce moci da ostri svoje mlecne zube. On ima nezadrzivi nagon da grize sve oko sebe. U ovom periodu cete morati da u interesu Vasih stvari, i zbog zdravlja Vaseg steneta, budno pazite na njega. Ako Vam samo malo popusti paznja stradace Vam mnoge stvari /cipele, carape , namestaj...
Vase stene ili mladi Bernardinac ce se veoma rado igrati sa ostalim psima drugih rasa. Dok ga setate obradovace se gotovo svakom psu, bio on stene ili odrastao pas. Dogodice se ponekad da neki odrasli pas manje rase, Vase krupno stene savlada ali taj period ce vrlo kratko trajati. Gotovo neprimetno Vas pas postaje stariji i zreliji i od onog krupnog steneta izrasta u samouverenog, mocnog Bernardinca koji ce tesko naci odgovarajuceg partnera za igru. Moze Vam se desiti da njegovo ponasanje prema drugim psima postane nepredvidivo.

Tako veliki pas kao sto je Bernardinac, a neposlusan, moze postati vrlo neprijatno za Vas a o drugima da i ne govorimo. Vas pas Vas nece slusati ukoliko mu se ne nametnete kao neko koga ce morati a i hteti slusati. To je najlakse ako psa odmereno kaznite ili nagradite ne popustajuci mu nikada zato sto je mali, sladak, ima tako tuzne oci ... Taj mali ce za nekoliko meseci biti vrlo velik i vrlo jak a onda cete Vi slusati njega. Dakle bez popustanja ali ni slucajno ne preterujte u grubosti, u suprotnom dobicete velikog plasljivog psa, sto je verujte vrlo ruzna slika. Sve komande koje mu izdajete moraju biti kratke, jasne odsecne, dok sve pohvale treba da budu izgovorene blago i umirujuce. Poslusnost Vaseg psa zavisi samo od Vaseg strpljenja, volje i rada.

Kako hraniti Bernardinca



Pas spada u mesojede sto se nije promenilo domestifikacijom. On ima zubalo grabljivca a aparat za varenje je prilagodjen vise za mesnu nego za biljnu hranu. Creva su mu kratka dok je zeludac veoma rastegljiv pa je pas u stanju da pojede hranu i za dva do tri dana unapred. On guta komade hrane vrlo cesto i vise nego sto mu je potrebno, pa je neophodno da vlasnik tu naviku koriguje. Zdrava ishrana je jedan od preduslova da pas dobro napreduje i da bude zdrav. Jedno od osnovnih pravila za psa koji je u razvoju je da dve trecine dnevnog obroka cine belancevine animalnog porekla /meso, iznutrice, riba/ a jednu trecinu hrana biljnog porekla /pirinac, hleb i slicno/. Za odraslog psa moze se deo belancevina animalnog porekla smanjiti na polovinu. Tad hrana sadrzi premalo minerala pa je neophodno dodavati junecu kost ili dodatke koji podmiruju ove potrebe. Pas svakodnevno ima potrebe za belancevinama, ugljenim hidratima mastima, mineralnim materijama i vitaminima. U belancevine ubrajamo: meso, iznutrice, mleko ribu, jaja, sir, kao i belancevine iz soje. Ugljene hidrate pas nalazi u pirincu, zobenim pahuljicama, testu, hlebu i slicno.Krompir spada u namirnice koje pas vrlo tesko vari pa ga treba izbegavati. Masti treba davati u malim kolicinama zbog prekomerne gojaznosti. Vitamini su neophodni u ishrani psa. Nedostatak bilo kojeg moze da izazove ozbiljne posledice po zdravlje psa. Kod mladih pasa nedostatak vitamina smanjuje otpornost, dovodi do nepravilnog razvoja kostiju i slicno. Zato je korisno pomalo davati ribu, riblje ulje ili neke od vitamnskih preparata. Stenad treba da dobija cetiri obroka dnevno do tri meseca starosti. Od tri do dvanaest meseci obicno se daju tri obroka dnevno. Od godinu dana starosti daju im se dva obroka dnevno. Kolicina hrane zavisi od uzrasta, uhranjenosti ali i od temperamenta psa. Korisno je psima davati kosti /osim zivinskih/ ali nikako kao osnovni obrok. Glodanjem pas unosi neophodne minerale u svoj organizam ali i odrzava cistocu zubala i sprecava stvaranje naslaga kamenca.

Nega dlake


Kada nabavite psa, preuzimate i odgovornost za njegovu cistocu,urednost i negu dlake. Bernardinac spada u dugodlake odnosno kratkodlake pse, zavisno od varijeteta. Dlaka dugodlakog je nesto komplikovanija za odrzavanje. Da bi Vam pas bio uvek uredan, potrebna mu je konstantna nega dlake. To znaci bar dva puta nedeljno cetkanje, a u periodu linjanja /bacanja dlake/ je potrebna dnevna nega. Linjanje se obicno odvija u prolece i u jesen i traje cetiri do sest nedelja. Nova dlaka naraste u tri do cetiri meseca.



Dlaka se cetka iskljucivo metalnom cetkom ili cesljem, nikako plasticnim jer se tako ostecuje. Cesalj mora biti zaobljenih zubaca na vrhovima i u preseku da se ne bi ostetila koza psa. Psa treba cetkati od malih nogu kako bi se navikao i da bi mu dlaka bila konstantno uredna i cista. Na trzistu postoji veliki izbor cetki i cesljeva tako da cete lako naci ono sto je potrebno za Vaseg ljubimca. Za negu Bernardinca Vam je potrebn cesalj retkih zubaca koji se koristi za razmrsivanje cuperaka i cvorova, posebno na spoljnom sloju dlake, gusti cesalj za negu dlake na glavi , usima i sapama i cetka za odstranjivanje mrtve dlake. Pogresno je misljenje nekih vlasnika pasa da je psa dovoljno iscetkati nekoliko puta godisnje i to uglavnom pred izlozbu.
Pravi kvalitet dlake se dobija samo redovnim odrzavanjem i kvalitetnom ishranom. Zapustiti negu nije dobro - to je deo odgovornog vlasnistva psa.

Dugodlaki bernardinac



Matična zemlja: Švicarska
Podrijetlo: Bernardinčevo podrijetlo je vrlo staro: on potječe od tibetskog mastifa, zatim od mastifa kojega su Rimljani prije 2000 godina doveli na Alpe. Ovaj se pas, već oblikovan kao današnji bernardinac, pojavljuje oko 1000. godine u Samostanu sv. Bernharda od Mentone. Fratri su, vjerojatno, starog mastifa križali s dogama i brdskim pirenejskim psima. Pažljiva i stalna selekcija dala je tog divnog psa, čiji je lik prvi puta prikazan na nekom švicarskom grbu iz 1350. godine. Njegovi podvizi i njegova popularnost kao psa za spasavanje zalutalih osoba datira negdje od 1600. godine.
Opis: To je div, krupan, mišićav, moćne glave. Najviša visina za mužjaka je 70 cm, za ženku 65 cm; težina oko 50 do 55 kg. Lubanja je široka i nešto ispupčena, čelo naborano; nosni hrbat je ravan; stop izražen; gubica duboka; gornja usnica ovješena; zubalo je snažno i potpuno; oči tamnosmeđe, srednje veličine; uši srednje veličine; vrat s podvoljkom. Dlaka je srednje duljine, ravna i lagano valovita ali nikad kovrčava. Boja dlake: crvena s bijelim mrljama, bijela s crvenim mrljama. Crvena boja može biti raznih nijansi. Česta je i crna maska.
Narav: Pas je dobar, poslušan, vjeran, miran, promišljen. Nadaren je predviđanjem atmosferskih promjena. Često mrzi male pse.
Korištenje: Kao što je dobro poznato, nekad je korišten za pronalaženje zalutalih alpinista po snježnom prijelazu Velikog sv. Bernharda. Danas je gotovo isključivo kućni pas. Ipak nije prikladan za život u stanu. Poneki primjerak se koristi za spašavanje iz lavina.
Hrana:
Napomena: Dlaka bernardinca je duga pa je treba vrlo često češljati češljem širokih zubaca i tvrdom četkom. Ako i živi u vrtu, treba duge dnevne šetnje.